Anđela Despotović- Dunja

Njegova je Dunja, zaista, mirisala na dunje
Njegova je Dunja bila žuta
U licu, u rukama
Masna, posuta puhorom
Po obrazima
Njegova je Dunja bila čvrsta
U telu, u karakteru
Umela je da čeka
Na ormaru, ili u njemu
Zato ju je, valjda, i zvao- Dunja...
Njegova je Dunja bila suva
I ispijena
Kao davno ubrana
Njegova je Dunja bila crvljiva
Od sumnje i nemira
Što polažu jaja u srcu žene
Pa ono truli
I odaje miris starih, ustajalih dunja
A one samo tome i služe
Da u kući mirišu na ženu, na dunju...
Njegova je Dunja bila, kako se to u narodu kaže, ubijena
Kao kad voćka tresne o zemlju, pa joj meso pomodri
Njegova je Dunja bila, tako, ubijena
Od pada na zemlju, sa svoga neba
Te su joj od tuge, kaže, po vratu i člancima
Izbijale mastiljave mrlje, kao koprivnjača
Njegova je Dunja bila dunja, i zaista
I kao svaka druga dunja, bila je... zaboravljena