Milovan Kljajević - Iza toplih vrata (četiri pjesme iz novog rukopisa)

 

Foto: Privatna arhiva

JAMA

 

Ne zanimaju me ratovi u zemljama dalekim.

Ne postavljam pitanje ko je u pravu,

Znam da majmun uvijek to jeste,

Živjeći svoj majmunski život.

Čovjek je samo ponekad na pragu istine,

Nikada ne prekoračivši preko.

 

Jedni čereče svoje živote u mrežama zabluda,

Ništa ne preispitujući, marširaju,

Drugi se usude, pa tražeći odgovore,

Obmanuti kojekakvim spoznajama,

Bivaju dublje zapleteni.

 

Propagandne mašinerije učiniće sve,

Da pomisliš kako si u pravu,

Ne bi li načinili od tebe

Još jednog majmuna dostojnog divljenja.

 

Pa pomislimo,

Kako izlaza nema,

I da jama isuviše je duboka.

 

 SLEPILO

 

Svijest mi je u svitanje

Bezglavi orao koji

Oblijeće brda

Tražeći smiraj i vid

 

Šta li će nam reći naše žene

Kada im dođemo krvavi iz boja

Ili pijani od poljubaca tuđih žena

 

HEROIN

 

Na njegovom blijedom licu

Smrt je oslikavala sebe samu

U džepu još jedna doza

Još jedna i nijedna više

Pomislio je

 

U stanu ugašena struja

Prazan frižider

Žena koja još uvijek nije ostavila svoga muža

dječica koja grle majku

 

Dok on poslednji put

Iza zaključanih vrata

Vodi ljubav sa smrću

I ne opire se

Još jedna i nijedna više

 

Našim djelima i nedjelima

Staćemo pred Njega

I opravdanja neće biti

 

BOŽIĆNA

 

Božić je stigao u moj dom

Iza toplih vrata

I dalje od mekanog ćebeta

Ne vidim čovjeka

 

Noćas je jedno siroče

Neuhranjeno i uplakano

Zagrlilo praznik

 

Noćas hiljade krajeva svijeta

Zalivaju potoci suza za pokojnicima

 

Noćas se objesio jedan domar

Tačno iza ponoći

 

Noćas noćas noćas...

 

A moj dom je topao

Vjerujem u bolje sjutra

Biografija autora:

Milovan Kljajević rođen je u Bijelom Polju 1993. godine. Počeo da piše sasvim slučajno, prema njegovim riječima - čudnim spletom okolnosti. Autor je zbirke poezije "Trn" i zbornika poezije "Dezintegrisano" koji su objavljeni 2021. godine. Radi na drugoj poetskoj zbirci.

Jimmy Hughes - Čekajući novu zimu (tri pjesme)

 

Foto: Privatna arhiva

Neki čudan svet

 

Gasi se zvezda

Zamisli se želja

Pahulja se otopi

Kap se stvori

Vetrovi pustinje

Pesak raznose

Oči širom zatvorene.

 

Ponekad

Kao u igluu sklupčan

grejan svojim telom

postojan sa zemljom suvom

Hladnom i grubom

Kao svet što je

Mada lep nadasve.

 

O jednom ocu

 

 

            Tužan čovek, šta ćeš...

trese svoj nemir

svakoga dana

poput jabuke na drvetu

ne da nikome da spava.

           

Tužan čovek, šta ćeš...

traži svoj mir

na druge prenosi svoj nemir

Ne ume bolje.

           

Tužan čovek, šta ćeš

trudi se, uspinje, ganja

Od tolikog truda nemir sebi stvara.

 

Tužan čovek, šta ćeš

Ali inatan, besan, razdražljiv

koža mu tesna.

Tužan čovek al’ nije jedini

ipak, nekad se samo on čuje u galami.

 

Sanjala sam da sam ptica

 

Sanjala sam da sam ptica

a bila sam budna dok sam sanjala.

Gledala sam ih kroz prozor

Kako lete slobodno i zamislila sebe

sledeće to je bilo probudila sam se

U krevetu od snova, u krevetu bola.

 

A snovi su divlji, gusti, često previše živopisni

pa kada se zaista probudim

Ostane mi da želim

da sanjam da sam ptica

jer jedino tako mogu pobeći

iz kaveza koji sam gradila

od sopstvenih suzavih perlica.

Zazimelo je,

I one su se nežno zamrzle

No, dobro je što lako se lome.

 

Sanjala sam da sam ptica

Dok sam stajala kod prozora

Nemo posmatrala ribara dok povlači svoju mrežu

I ribe kako se koprcaju u njegovom pogledu

Dok njegova suva, ispucala, gruba ruka

pušta mrežu da ih iznova zarobi.

 

Sanjala sam da sam slobodna

da sam ptica i da letim

iznad ribara i njegove mreže

iznad oblaka dima što mu lula stvara

ali vetar dim prebrzo razbija

I bila sam budna dok sam sanjala

Srećno sam posmatrala

Kako se perlice od kaveza lome

Ostalo je samo inje da se skuplja na mojim obrvama

obrazima i usnama.

 

Nemo sam sve gledala

dok sam suzama gradila još jedan kavez

čekajući novu buru

novu zimu

da suze u kristal stvore

te da ih pustim da još jednom

lako se polome.

Kratka biografija:

Jimmy Hughes (Nataša Dimić) odrasla je u Budvi, gdje je zavrsila osnovnu i srednju školu. Dalje obrazovanje nastavila u Beogradu, na Univerzitetu Alfa, smjer engleski jezik i lingvistika. Ponosni vlasnik dva psa, druželjubiva, komunikativna, zaposlena u RTV Budva kao novinar. Autorka omladinske emisije Vox Iuventutis.

Stevan Zeković - Voštani talasi (četiri pjesme)

 

Foto: Privatna arhiva/Stevan Zeković

BILO GDJE

Blijed dan, miran, tih i ja sam sada sam

Bilo gdje

Prolazi sat po sat, žurim i ne stižem ja

Bilo gdje

Svemu dolazi kraj i naći će te ma da si sada

Bilo gdje

Boca, brod i poruka u njoj nosi istinu i znoj

Bilo gdje

NAMA NIKAD NIŠTA NEĆE BITI JASNO

Vrijeme je silovatelj i ubica

I nikome nije jasno

Zariveni u prelesti

Ešafot i vijesti

Sve je isto a ništa nije

Miris koji je uporan

Neprolazan

Topao vazduh miluje

Dlan nije pokisao

On samo skuplja suze

Otežale, pa se stropoštale

Od čitanja poezije

Sve je tako isto a ništa nije

Ko se to smije

I šta mu je smiješno

Pobogu...

Nama nikad ništa neće biti jasno!

Zato imaš tremu

U svemu

Ko te je takvog izlomio

Lišće šušti nizvodno

A svi dani gdje će...

A ja volim da plivam

A možda se i utopim

A?

Suze prije kiše,

Kao da znaju da neće biti

Usamljene

Kad bih ja samo znao...

Nama nikad ništa neće biti jasno!

VOŠTANI TALASI

Opet ta kosturna obala

prekriveni muljem i školjkama

tumaraju staklasto, bridi

uzburkala koprena

ona prilazi tiho

u plućima rasut humus i potreba

možda vidiš u meni

da kapiram

kamena riba se stidno mrestila

stražari spavaju

ruke njene, čokot

prave rupe po jezgrastim

njedrima

ne znam da l' je ostala

il' otišla

potopljeno povečerje u klepetanju

crkvenog horizonta

svičevi zvone

iznurenim petrolej-lampama

razobliče voštani žad

Džonatan Lingviston osluškuje,

pljuska zapomaganje

gutam svetionik

slanim morskim kapima

to ja njemu sviram

Sad sam sam...

PLAVETNI SPOKOJ

Stidljivo i nenametljivo

Tek poneki povjetarac

Topao i blag

Podsjeti nas da se

Opijeni prenemo

Zašušti stidljivo

Skit pod pokrovom

Časnog mira

Cvrčci poju

Radosno se ore

Topla mjesečina

Odjekuje kroz septembarsku noć

Večernje psalmopojanje i

Nas dvojica

Kao na svijetu sami

I bez olujnih vihora,

Blagouhani prostor

Plavetnog spokoja

Biografija autora

Stevan Zeković rođen je u Bijelom Polju 1998. godine. Kršten početkom naredne godine u porodičnoj kući. Trenutno nastanjen u Podgorici. Diplomirao je engleski jezik i književnost.

Kao dijete bio je vrlo talentovan za crtanje, pa je išao i na školska takmičenja. Umjetnost je, dakle, našeg pjesnika zanimala od malih nogu.

Nakon crtanja, autor se zainteresovao i za muziku i voli da izvodi pjesme Nikole Vranjkovića na gitari.

Tokom studiranja probudila se želja i za poezijom.

Мато Уљаревић - избор пјесама из збирке "Сутерен"

 

Фото: Приватна архива

Дневник

 

Брада сврби

уши су вреле

игле су под очима

гаће стежу око струка

конобар просипа довољно мало кафе у тацну

да не мора да је очисти него је тако донесе

просторије су превише загријане

хладно је с ногу јер нема подне изолације

мрвице хљеба лијепе се за лактове

у граду је гужва а жена испред кочи на

трепћуће зелено свјетло и нагло стаје умјесто да прође

дјеца су данас безобразна, покварена

и краду

продавачица на каси прича досадне приче

комшиници која купује говеђу паштету

 

У столарској радионици

 

Осјетио сам у једном тренутку

да ми је мисао сабијена челичном стегом

и да су сва копрцања узалудна

ако се не излијем по странама

или излетим као лоше стегнута даска и откотрљам се

у забачени ћошак радионице

гдје је столару тешко савити се по мене

али шта би таква даска радила у том ћошку

без ексера у себи

даска без ране

слободна само за прашину

боље је савити се дакле

у себе

и циједити своју воду

то је правило тврдоће

 

Немој да идеш на море

 

Жена чешља косу у Напуљу

прстима ломим хлеб

умачем у маслиново уље

вино је слатко

бос у трави пецам

Медитеран не постоји треба ићи

у планине

гдје су руке испуцале од вјетра

и болешљиво и гладно

се стење и кука

кукање је као наранџа

камен је лубеница

немој да идеш на море

Медитеран не постоји  

Биографија аутора

Мато Уљаревић је рођен у Подгорици 1997. године. Дипломирао је на специјалистичким студијама вајарства, на Факултету ликовних умјетности на Цетињу, у класи професора Предрага Милачића 2020. године. Учествовао је на више домаћих и међународних умјетничких пројеката, студијских размјена, резиденција и радионица. Добитник је више награда из области умјетности. Књига "Сутерен" његова је прва збирка поезије , која је објављена 2022. године, у издању Завода за проучавање културног развитка из Београда и за коју је добио награду "Новица Тадић".

Izbor iz poezije: Uma Čoković - Nesnađena duša u modernom sivilu

 

Foto: Privatna arhiva

Blues dance

 

Dok sumrak tone,

I ljubi mjesec,

Vežem pismo

I šaljem u nepoznato.

 

Sa prozora slušam svirca,

Neku melodiju stranu svira,

Bosa započinjem ples,

Uz taj neki stari džez,

Plovim tijelom kroz muziku,

Maštam o boljem vremenu.

 

Ulična svjetiljka obasjava,

Duše nekih prolaznika,

Ne vidim likove,

Vidim sjenke,

Dok noć tone,

Uz miris tišine,

Pokrivam se snovima.

 

Soul gaze

 

Maštanje o življenju,

U kolibi napuštenoj,

Sa izgledom šarene duše,

I vratima univerzuma,

Unutar nje,

Sva svoja maštanja ostavljam,

Zaključana sigurno.

Ispred kroz staze,

Jedne lutalica trag potpisan,

Svici se okupljaju uveče,

Oko vatre inspirisane,

Nekim izgubljenim dušama,

Koje se kroz pjesmu pronalaze.

Satovi su bačeni,

Vrijeme ne postoji,

Neshvaćeni idealisti,

Skupini se pridružuju,

Bez riječi se razumiju.

Dobrodošli su svi oni,

Koje svijet ne shvata,

Gomila čudaka.

 

Radio travel

 

Na starom radiju,

Muzika nekih davnih generacija,

Ne mijenjam stanice,

Pojačavam vrijeme.

 

Slušam zvijezde,

Ogovaraju ljubav mjeseca i sunca,

Najljepšim stihovima opisuju,

A ja im kradem riječi.

 

Noći su posebne,

Kad svi utonu u san,

Ti budan slušaš svijet,

I stvaraš svoj svemir.

 

Dok posmatram u sobi,

Od svijeće,

Kroz vitraž,

Kako plove zaljubljeno,

Sjenka i figura.

Biografija autorke

Uma Čoković rođena je 1993. u Bijelom Polju, trenutno živi negdje drugo. Studirala filologiju, govori šest jezika i uči sedmi. Poeziju i druge literarne zapise objavljuje na svom Instagram profilu. Za sebe kaže da je nesnađena duša u modernom sivilu.

Milan Stanišić - Himna savršenog društva

 

Ilustracija, Foto: Pixabay

Kroz ekran spoznajem svijet

nikad razvijeniji.

Ćutim i zatvaram oči

na anomalije,

to zbog lične sreće,

poštujući popularnu psihologiju

i ostali treš

Tu se, pak, uzvišeni

aktivizam ne završava...

Moram i savršeno društvo

otvoreno da uzveličam,

a posredno i sebe

bezgrešnog

Kad vidim nepravdu

i anomaliju

zatvorim oči,

objavim novu fotografiju

na Instagramu

A kad mi neko ispriča

kako je sve dehumanizovano

samo kažem: "Promijenimo temu,

daj nešto vedrije!",

pa se vratim ekranu,

iluziji kojoj slijepo vjerujem

Стеван Зековић - Као да сам већ био овдје

Фото: Приватна архива

Као да сам већ био овдје,

Па да, заправо се и сјећам... 

Као када сам се пењао све до врха,

Са својим сличугама или санкама, 

Па се са врха спустим све до дна, великом брзином. 

Био сам ја овдје и раније, 

али мозаик је исувише раштракан.

Онај спуст низ хладан вјетар бјеше и узбудљив,

па бих се опет попео да бих се спустио.

Али није то исто,зар је све ово баш тако лако? 

Као да сам већ био овдје...

Требао сам се мало задржати на врху, 

Па као тада сједнем на клупу, санке или некакав труо пањ,

И да уживам у погледу, у заласку шкртог зубатог сунца, у вјетру који сије намете ситно сјеверних перлица, и све тако заједно у хармонији са тим надуреним зрацима.

Тако савршено праве једну ноту, омамљујућу скоро... Као да чујем звецкање виндчамса. Као у сну...

Па да, тада сам уживао у свему томе, осим у пењању. 

И опет имам тај исти осјећај,

Био сам на врху а сада,сада сам на дну. 

Тако је, ја сам већ био овдје.

Само што сам овога пута некако заобишао вријеме и трајање.

Ма сунце је пребрзо зашло па сам морао да се спустим. Заправо нисам видио клупу, нити трули пањ. Била је магла!

Или се само тјешим...

Истина је, носио сам наочаре са гордим стаклом које ми је мутило поглед. Нисам цијенио тај врх као некада. Иако овог пута бјеше још љепши и узвишенији. Нисам цијенио ни труд који сам уложио да бих се попео, као некада... 

Као да сам намјерно себе лишио свјетлости и ужурбано се спустио на дно.

Али није то исто... Зар не? Или заправо јесте. 

Онај спуст низ хладан вјетар бјеше и узбудљив, 

А овај, и не баш.

Вјетар и ситно сјеверне перлице су ми исјекле лице и сада крварим.

Тада сам још и хтио да се спустим на дно, шта ћу ја на врху. 

Сада нисам то желио, али ипак сам то учинио. 

Горе је било пролеће, и није било магле.

Горе је била зелена трава, висибабе и каћунице... 

Није ни било снијега, тек мало, трврдоглави остаци... 

Горе је био југови повјетарац, омекшао ми лице и прсте, лако сам свирао.

Нисам се задржао, спустио сам се и снијег је до крста. 

Доље је Јануар и зебу ми образи, као да их имам.

Доље су прсти као леденице и тешко свирам.

Доље су зимске немани и завејани трагови.

Коначно сам схватио, или се схватање само смиловало на мене неспособног за схватање.

Све сада јасно видим,

Онај раштракани мозаик се сам од себе саставио. 

Нема магле, нема гордих наочара,

Видим оно дијете и видим овог човјека.