Стеван Зековић - Као да сам већ био овдје

Фото: Приватна архива

Као да сам већ био овдје,

Па да, заправо се и сјећам... 

Као када сам се пењао све до врха,

Са својим сличугама или санкама, 

Па се са врха спустим све до дна, великом брзином. 

Био сам ја овдје и раније, 

али мозаик је исувише раштракан.

Онај спуст низ хладан вјетар бјеше и узбудљив,

па бих се опет попео да бих се спустио.

Али није то исто,зар је све ово баш тако лако? 

Као да сам већ био овдје...

Требао сам се мало задржати на врху, 

Па као тада сједнем на клупу, санке или некакав труо пањ,

И да уживам у погледу, у заласку шкртог зубатог сунца, у вјетру који сије намете ситно сјеверних перлица, и све тако заједно у хармонији са тим надуреним зрацима.

Тако савршено праве једну ноту, омамљујућу скоро... Као да чујем звецкање виндчамса. Као у сну...

Па да, тада сам уживао у свему томе, осим у пењању. 

И опет имам тај исти осјећај,

Био сам на врху а сада,сада сам на дну. 

Тако је, ја сам већ био овдје.

Само што сам овога пута некако заобишао вријеме и трајање.

Ма сунце је пребрзо зашло па сам морао да се спустим. Заправо нисам видио клупу, нити трули пањ. Била је магла!

Или се само тјешим...

Истина је, носио сам наочаре са гордим стаклом које ми је мутило поглед. Нисам цијенио тај врх као некада. Иако овог пута бјеше још љепши и узвишенији. Нисам цијенио ни труд који сам уложио да бих се попео, као некада... 

Као да сам намјерно себе лишио свјетлости и ужурбано се спустио на дно.

Али није то исто... Зар не? Или заправо јесте. 

Онај спуст низ хладан вјетар бјеше и узбудљив, 

А овај, и не баш.

Вјетар и ситно сјеверне перлице су ми исјекле лице и сада крварим.

Тада сам још и хтио да се спустим на дно, шта ћу ја на врху. 

Сада нисам то желио, али ипак сам то учинио. 

Горе је било пролеће, и није било магле.

Горе је била зелена трава, висибабе и каћунице... 

Није ни било снијега, тек мало, трврдоглави остаци... 

Горе је био југови повјетарац, омекшао ми лице и прсте, лако сам свирао.

Нисам се задржао, спустио сам се и снијег је до крста. 

Доље је Јануар и зебу ми образи, као да их имам.

Доље су прсти као леденице и тешко свирам.

Доље су зимске немани и завејани трагови.

Коначно сам схватио, или се схватање само смиловало на мене неспособног за схватање.

Све сада јасно видим,

Онај раштракани мозаик се сам од себе саставио. 

Нема магле, нема гордих наочара,

Видим оно дијете и видим овог човјека.