Ja koji nije htio, uvijek kada krenem dalje, udarim o sebe koji nije smio. Istina, kada za nešto nemaš hrabrosti onda je mnogo jednostavnije reći ne želim, zavraš tako druge pa počneš i sam vjerovati u to. Svoje želje zaviješ velom straha pa ih guraš pod tepih, da ih zaštitiš, od koga?! Od sebe. Kad tad ćeš se saplesti o taj isti tepih, želje će se osloboditi i neprestano će te kljucati podsjećanjem da nisu one neostvarljive nego ti nisi bio dovoljno hrabar da ih ostvariš. Imaš petlju da želiš, ali ne i da stisneš zube, pesnice i boriš se za to. Neko se boji mraka, neko samoće, ali najgore je kada se čovjek boji svojih želja. Zatvorim oči pred onim za čim čeznem pa mi se strah osmjehuje dok pred njim klečim sa bijelom zastavicom. Kad god sam odustao od onoga što bi me činilo srećnim, pucao sam sebi mrtav hladan u noge, a da toga nisam bio ni svjestan. Stidim se, kako i ne bih, posebno kada se sjetim da je i ona mislila da je nisam htio, a u stvari samo je nisam smio. Proći će sve u životu, mladost, ljepota, pa i taj strah, a šta ćeš tada sa željama?! One ostaju...neostvarene...
No comments:
Post a Comment