Ja koji nije htio, uvijek
kada krenem dalje, udarim o sebe koji nije smio. Istina, kada za nešto nemaš
hrabrosti onda je mnogo jednostavnije reći ne želim, zavraš tako druge pa
počneš i sam vjerovati u to. Svoje želje zaviješ velom straha pa ih guraš pod tepih,
da ih zaštitiš, od koga?! Od sebe. Kad tad ćeš se saplesti o taj isti tepih,
želje će se osloboditi i neprestano će te kljucati podsjećanjem da nisu one
neostvarljive nego ti nisi bio dovoljno hrabar da ih ostvariš. Imaš petlju da
želiš, ali ne i da stisneš zube, pesnice i boriš se za to. Neko se boji mraka,
neko samoće, ali najgore je kada se čovjek boji svojih želja. Zatvorim oči pred
onim za čim čeznem pa mi se strah osmjehuje dok pred njim klečim sa bijelom
zastavicom. Kad god sam odustao od onoga što bi me činilo srećnim, pucao sam
sebi mrtav hladan u noge, a da toga nisam bio ni svjestan. Stidim se, kako i ne
bih, posebno kada se sjetim da je i ona mislila da je nisam htio, a u stvari
samo je nisam smio. Proći će sve u životu, mladost, ljepota, pa i taj strah, a
šta ćeš tada sa željama?! One ostaju...neostvarene...
