Фото: Иван Веселиновић
На
Медитерану
Лeто је,
треба пустити Сорентина,
замислити кипове богова
разбацане по меканој земљи,
по боровим иглицама,
између којих расту маслине,
као свете печурке архипелага.
Лето је и
треба рећи
неке велике речи,
као што су:
љубав, самоћа или детињство,
заборавити на све поразе,
помислити на нешто лепо,
на барокну транскрипцију Сеговије
или на ону ноћ у Барселони уз
Чавелу Варгас у бару
на рубу града.
Лето је и
азур шуми,
безобалност, наизглед,
треба почети изнова,
сићи у себе као када се
улази у храм,
потражити склониште
на месту на којем си
саградио свој прави дом,
са плавим
омотачем.
Ону катедралу
с које ће полетети
птице и питоме године
заједно,
треба прилагодити ход
и провежбати дисање,
као када се ослушкује штим
на Јамахи Ц
– 60 и
шкрипа се постепено смањи.
Лето је,
титра Средоземље,
зажмурим и ничег нема,
а, има ме свуда,
елементаран,
прострем се у оба
царства између мора и
безимен, попут тишине,
пешачим по острву.
Као ходочасник који одлази
на посвећење у свето место,
и налази себе тамо
где је стигао,
истог, а промењеног.
Лето је и
зачуђен стојим пред
таквим призором,
над тим чудом
над чудима,
као када је
Аурелијана Буендију
отац први пут одвео
да види лед.
Касно је,
не зато што чуда
не постоје у
модерним
временима
или зато што Пруст
можда није био у праву,
не,
ради се о нечем много
једноставнијем.
Свануће,
она спава и видеће
да ме нема,
знаће да лутам по себи,
свемиру, по свету и соби
и решавам оно нерешиво.
А, ноћи су хладне и
треба је покрити,
пребацити руку преко,
ноге преплести,
заспати,
бити овде.
У стану,
у загрљају с њом,
унутар зидова који су
прогутали читаво Сунце.
Лето је и то је
довољно,
у новом дану,
ту,
на Медитерану.
Нису
ме пронашли
Лежи у трави,
загледан у Луну.
Лагано окида жице
на гитари која му лежи
преко стомака и осећа да
умире од љубави.
Мисли му одлазе са
лептирима, попуњавају ноћ,
пију нектар пољане.
Враћају се измењене
и нешто теже.
Трља очи и отвара их,
без бола и магле.
Осмехује се јер зна да је
највећа казна родити се
слеп у Гранади.
А, Месечев син,
Homo Lorcas,
брише пољупце са чела
и гледа кармин на длановима,
брише и њих у траву,
да остану зелени.
Сети се да у детињству
око њега играху шест девојака,
три од меса и
три од сребра.
Цвећем зачаран мрмља како су
руже почетка и краја исте,
утонуо у ноктурно,
под ведрим летњим небом,
са осећајем пропадања кроз
тепих зелене.
Броји звезде, стаје на
тридесет и осам,
брише сузе,
као када је сањао да
завирује у очи мртвом
циганчету и чупа руже,
као корење беса.
Поноћ је одавно прошла,
дружина путујућих глумаца
из театра La
barraca подиже
високе чаше са вином и наздравља
залуталом Родригезовом сину,
који изван града тоне у
виловњаштво,
само њему откривено,
у дуендо,
ту мистичну моћ музике,
где за једну ноћ троши
читаву своју младост.
Можеш ли ме,
Рафаел,
замилисти са
пушком у руци,
јер ја себе
не могу,
сетио се свог питања,
једног дана по свему
другачијем од овог,
негде око пет
поподне.
Цигански романсери,
његови најбољи пријатељи,
носиће дрвети крст
по читавој пољани,
између Висенте Грандеа и
Виснара.
Ноћас, Лорка као да
све то слути и говори
куме, даћу ти
коња за кућу,
седло за
огледало.
Нити је он више он,
нити очев дом његов.
Руком показује ожиљак
од груди до грла,
који тек треба да
постане рана.
Балкони Андалузије
заувек су остали отворени.
Један гробар препознао га је
по лептир-машни и рекао је
да делује као да је песник
кренуо на неко славље,
а не у смрт.
Ни не знајући да изговара
стихове,
те свете стихове
канте хонда.
Синхроницитети
Читао сам Блејка
у том тренутку.
На левој страни књиге
пресијавао се цртеж,
илустрација крволочне
силе природе ухваћене
у покрету.
На десној страни збирке
величанствена животиња
кретала се кроз текст
као кроз џунглу,
лежерно и неухватљиво.
Телефон је зазвонио,
М. се јавила са друге
стране света.
На прашњавом индонежанском
путу наишли су на тигра.
Описивала га је,
дуго и задивљено,
све док није нестао
у прашуми.
Реп му је личио на
пламен који се вијори
по тами шуме,
рекла је.
Да, као застава дивље хорде
која односи и победу и плен ?
Питао сам.
Не, као жар цигарете
у мраку после доброг
пољупца,
одговорила је.
Борхес је био у праву.
Биографија аутора:
Милан
Тодоровић рођен у Смедереву 1993. године. По струци дипл. правник. Објавио двије
збирке поезије (Блуз на Дунаву и Модерато кантабиле) и двије
збирке прича (Све оне неисписане странице и Међупростор и међувреме).
Добитник
пјесничке награде Смедеревски Орфеј 2015. и 2024. године, 2. награде за
најбољу причу на Шумадијским метафорама 2024. године у Младеновцу, 3.
награде за најбољу пјесму на Данима Мила Бошковића 2025. године у
Колашину и 1. награде за најбољи есеј за магазин Синхро.рс. 2024.
године.
Поезију,
прозу и есеје објављује у часописима, магазинима и интернет порталима.
Учествовао на пјесничким фестивалима и читањима поезије широм Србије.
Тренутно
студент 3. године на другом факултету, на Катедри за Општу књижевност и теорију
књижевности
на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
Живи на релацији Смедерево-Београд-Подгорица.
