Rođeni smo sami, umiremo sami, a živimo sa
svima.
Jutro. Čuje se iritirajući zvuk alarma sa telefona. Gojko teško otvara
oči. Podiže pogled kroz roletne i vidi tmurno nebo. Okreće se na drugu stranu i sklapa oči. Uzdiše duboko, i ipak ustaje iz kreveta. Brzo oblači džemper,
stavlja džezvu na šporet i ide u kupatilo da izvrši jutranju higijenu. Dok pere
zube gleda svoj tužni odraz u ogledalu i misli do kad će biti ovako. Do kad
ovako ravno? Ravno, nepromjenljivo, a na ivici dna. Sjeća se, bilo je i lijepih
trenutaka, ali su oni protutnjali kroz njega i ostavili samo eho da odzvanja u njegovoj glavi. Samo par uzvišenih talasa na crtežu EKG-a koji ga još uvijek
drže živim. Izlazi iz kupatila, zakuvava kafu, sipa u šolju i sijeda da pije.
Pali cigaretu i uvlači dubok dim. Dok ispija kafu razmišlja o tome šta bi on
ustvari htio, i nije siguran da zna. Zna samo da je nezadovoljan, zna da mu se
sve smučilo, ali kada bi našao zlatnu ribicu koja bi mu ponudila tri želje ne
bi znao ni jednu da poželi.
Šta ga je činilo srećnim? Ni u to nije siguran.
Možda jer su to bile samo situacije. To je kao jedan od organa koji ne umijemo
da koristimo. Naučnici to zovu serotonin, neki ljudi jednostavno sreća. Šta je
u stvari? Niko ne zna. Možda neka vrsta emocije. Ali je sigurno da je u nama
iako uzaldno tragamo da ga pronađemo kroz neke druge sfere života.
No comments:
Post a Comment